Delo

СТОЈАН МУТИКАША 75— А шта ћу ја са мојом робом? — занита зачуђени Стојан. — Ако хоћеш да препишемо и помијешамо... оа то се можемо лахко нариједити... Тебе је мој отац бегенис'о, а он .је им’о око соколово... Он те звао на трећу, аја те зовем на половину... Пола чиста ћара нек' буде твоје... Мени ће остати друга пола и опет ће бит’ пуно впша, пего да дадем паре на интерез... Сви ми тако кажу!... Стојан скрстп руке и као замишљен поче ходати по магази. Да му је когод боље погледао у лице, могао би одмах познати, како га је Перпна понуда обрадовала и ако се старао, да то прикрије. „Нећу да помисли, е сам га једва дочекао“ рече у себи „а овака се ствар не може одмах преко кољена преломитн“. С тога је све то више отезао са одговором, старајућн се, да и не гледа у Перу. — Јеси ли се смислио? — запита Перо након дуге почпвке. Стојан узви обрвама и поче се чешкати по носу. — Тхе, мучно је то рећи, — одговори отежући. — Ја знаш, нијесам рад да се састанем с тобом, па да радим замршено и лоповски... Ја све хоћу чисто и поштено... Кад радим тебн, ја хоћу да радпм к'о и себи и н’ умијем друкчије... А не знам како ћу оставит' свој пос'о, кад ми, фала Богу, све лнјеио иђе... — Кад саставиш твој и мој, биће још боље, — дочека Перо. Стојан сједе на шилту и састављене руке опусти између кољена. — Остави ти мене до сјутра, да се смислим, — рече. А треба ми да се с Анђом здоговорим... Радња је њезина, па без ње не могу ништа... Дођи ми сјутра, па ћу тп казати: могу лн се удружит’ с тобом или не могу? — Па лијепо, — прихватн Перо, устајућн. — Сјутра ћемо се виђети, па ћемо, ако Бог да, сретно свршптп. — Ако Бог да... (Наетавпће се)