Delo

80 Д Е Л 0 диних типова херојских, ма колпко да су пначе духовите и на многим местима п дубоке, дају се с правом контестиратн. Замерке у овом погледу ми ћемо пзложити излажући редом његове погледе на оних шест типова хероја. На прво место као најстаријег и у извесном смислу најпнтензивијег тнпа хероја ставио је Карлајл Одина (Вуотана), творца скандипавске религије и мнтологнје. Один је прва личност у скандинавској митологнји, то је човек којн је први отворно очи скандинавцима у односу на велику тајну васпоне, човек кога су они природно поштовали до обожавања, који је доцније н сам ушао у митологију, и којн се је, што не би било нпкакво чудо, може бити и сам сматрао као Бог. Објашњавајући ностанак Скандинавске митологије Карлајл прави неколико врло духовитпх примедаба о постанку многобоштва, наганизма. За њега ова је наша васпона, оваква каква је, и данас, поред све науке и њепнх испитнвања, божанска, у њој је све божанско, Бог непосредно у њој агира, што је наука испитала н утврдила то је све површина ствари, језгро пак њихово остаје божанско. За првобитне људе, где још није било науке, која ће својим именима н формулама дати привидно објашњење ствари, васиона је тим ире била божанска, морала бити божанска. Првобитнн људи у том се погледу морају зампслити као деца, за које је у свету још све ново, само с том разликом што су то деца са способностима зрелог човека. Природно је дакле што су ти првобптни људи почели да обожавају природу, да обожавају поједине објекте у њој, да замишљају да је и сама прнрода пуна Богова. А објект природе који је пајвише за обожавање, најчуднији нродукт њен то је човек. „Ми смо чудо чуда, — велнка, неразјашњива тајна Бога“, вели Карлајл (стр. 14). II онда није чудо, што, кадсе је појавно први мпслилац, којп је дао објашњење васионске тајне људнма, којн нм је управо одрешпо језпк, који је изразио оно, што су они сви осећали, али нису могли да изразе, што, је тај нрви мислилац сматран за Бога. II такав је случај са Одииом. Карлајл не сумња у реалиу егзистенцију тога човека, п ако је данас у модп да се сви великн људи из старине, за чију се егзнстенцију не може сазнати ни из каквнх докумената, објаве за митска бића, која никада нису постојала. Тако је с Омиром, тако је и с Одином. Одрицати егзнстенцпју таквих великих људи у првпм почецпма људске културе значи неразумети значај велнкнх људн у културном