Delo

86 Д Е Л 0 После нредставе г-ђа Основска ппје хтела пустптп Завиловскога, иего га је одвела па чај. Али тек што су се спустили дома на столице окунн га г-ђа Броничова: — А, вн сте један опасан човек, н ако Линетки што тешко буде, онда се добро држите. То ми дете и не једе и не ппје, само чита ону вашу књигу, само њу чита... Госпођа Основска одмах додаде: — Да! Имам и ја на што да се тужим: дохватила ту вашу књигу, па је ником не да ни на један часак, а кад се ми на то љутимо, знате ли шта нам одговара? — „То је моје! То је моје?“ Госпођица Кастели пак и ако није у том тренутку имала у рукама књпге, ипак је притиснула на прса руке као да нешто брани, па рече тихим, меким гласом: „Па моје је, моје!“ Завиловски је погледа и осети као да нешто у њему задрхта. Кад се нозно враћао дома, прошао је крај прозора Полањецкових, који су се још светлели. После преставе и разговора код Основских њему се нешто смучило у глави. Али поглед на те прозоре поврати га к себи. Осети некн тако благ утисак, какав се добија кад се мисли о чем особито драгом. Сад га спопаде неко силно дивљење према Марини. Наступио је код њега тако нрпјатан занос при којем се разум успављује, а човек скоро ностаје сав само једна душа. Он се врати дома шапћући одломке из иесме „Лилија“, песме која је најодушевљеније нешто што је ико икад дотле написао. Код Полањецкпх се десило нешто што се Марини учннило оно право очекивано милосрђе Божје, зато се окна још светлела. Те вечери носле чаја седела је Марина као и обично бакћући се с неким дневним рачунима, кад одједаред спусти писаљку. За тренутак пребледе, али јој се лице у мах засија; она рече нешто промењеним гласом : — Сташо!... Њега мало зачудн тај глас, али јој нрнђе и заннта је: — Шта тн је? Ти си мало нребледела? — Ходи ближе нмам да тн кажем нешто. Гукама му обухватн главу и ноче нешто шантати на ухо. Он је саслуша, а мало после нољубн је у чело н рече: — Само се немој узбуђиватн, шкодићеш себи...