Delo

Како не бн примили? — цикну весели Јегуља, који се ирвп освијести и иодиже главу. — То је нешто племенито! То нико учинио није. Ти си један добротвор наш!... Добротвор јакако, — дрекну и бакал Марко и обје руке издиже у вис. — Живио нам! Живио-о-о! — Жнвио-о-о! — заори се из стотине грла. — Живпо! — дочекаше и изненађенн Радовановцн, пружајући руке према њему, да га загрле. — Ја... ја сам мислио, да си друкчији, — замуца збуњенп касапин и ириступи му. — Сад видим да си најпоштенији чојек. Није шала двије куће!... Сад ко викне против тебе, главу ћу му разбнт’!.. II он првн загрли Стојана и пољуби га. За њим нагрнуше сви. Чинило се, као да ће га удавити у својим загрљајима, тако су га стезали. Неки ночели и да плачу. Растужило им се кад су видјели, да има неко, који је у стању и двпје куће поклонити школи, па им сузе саме лете и капљу, низ браду, по хаљинама. Само је газда Радован остао непомичаи на својој столици; сједпо је блијед, сатрвен. Видио је сада, да су му све муке биле узалудне и да га је Стојан надјачао. Осјећао је, да се више са њиме не може боритп, п да народ радије прихвата онога, који више даје. Тога дана Стојан је готово једногласно изабран за предсједника црквено-школске општине. (НасташЊе се)