Delo

4 Д Е Л 0 А то гледам када видим тебе Живп израз свију мојих снова. Па тад једва п познајем себе Моја прошлост увек ми је нова. II У даљнни, из нејасних шара, Гледао сам у самоћи често Слику .једну, коју машта ствара ;!а постоље, за будући престо. На том месту нас двоје би били Свет за себе — нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставнли, Свакн дан би за нас био свечан. Ма да срећа нема своје лпце Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе Прави нростор тек у њему влада. II та слика, та маглина сама Пз заноса н у сннма мојим, То обличје пространо к’о тама, ћ‘ао јутро са зрацима својпм Иадало је иснред твога стаса, Пспред мене — покрпвало двоје, II ширило видик нашег сиаса, Да се двоје тек у њему споје. Муљ н -злато река ваља собом Свом све даље креће се увиру, II ја идем алн не н с тобом Мојп даии у мени умпру.