Delo

ИНТЕРВЕНЦПЈА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ Г23 је охрабрило мусломане, да су над хрпшћанима пзвршили страшнач«арварства да с'е цела Европа згрозпла од тога. Француска се понудила да својим труиама одбрапн хрпшћане од нових нападаг и да освети срамоту напесену частн међународнога ПР На париској конференцији од 3. августа исте године, нарочито за то сазваној бнло је решено: да Француска пошље један одред од 6.000 људи, којн је имао да поврати ред у року од 6 месецп. Међународној комисијп установљеној у Бајруту било је наређено да по могућству стане на пут неделима и да их ублажава. Присуство француских трупа допрннело је да се нереди угуше. II док су француски војннцп успостављали мир одбнјајући побуњенике, комисија је са своје стране вршила савеено поверенн јој посао. Најзадјуна 1861. г., после дугих преговора, било је решено, да над Ливаном управља хришћаннн гувернер пореклом странац, кога ће постављати Султан на три године с пристанком осталих сила. Сирија је по томе била подељена у два пашалука са седиштима у Дамаску н Бајруту. Петога јуна те годпне, пошто је мнр био потнуно повраћен, француске су трупе, које су се биле задржале још трп месеца преко првога рока, напустиле територију. Тако је Сирија била пета нокрајпна турске имперпје, чија .је адмпннстрација била регулисана мешањем сила потписница париског уговора. Али није још Турска била дахнула душом од немира у Сирнји кад су новн нередп, нове неприлике избиле у Европп, у кнежевини Србији. Србнја, чија је администрација, повластице и имунитети били потврђени п гарантовани од сила, моралаје трпетп турске гарнизоне у неким од својнх тврђава. Од тога није ни сама нрестоница била ослобођена. Мали број турскога становннштва, које је иначе већпном пре тога напустнло земљу да се настани у покрајннама чпсто турским, био се задржао у градовима где су били турски гарнизони као п у самој престоници. По тим варошнма било је двојакога становништва које се разликовало по пореклу, но језику п по вери, од којих је свако имало своју засебну судску п админпстративпу власт. Онп су се и даље мрзели и гложили. Турцн, држећи да су још српски господари, вребали су згодан моменат да испоље своју мржњу. Народна Скупштина од 18. августа 1861. раздражила је још впше београдске Турке и Порту. У кнежеву говору пред скупштпном, у обећању ње-