Delo

* 4 ИОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ РОМАН ХЕНРИКА СЈЕНКИЈЕВИЋА У 3 КЊПГЕ ПРЕВОД С ПОЉСКОГА ДРУГА ЦЊИГА (НАСТАВАК) II — Шта се мене тиче госпођа Основска и њенп послови? — говорио је у себн Завиловски пдући сутрадан госпођи Броничовој. — Ја се не женим њоме, него оном мојом! Што сам се .ја онда јуче ждерао? После тога стаде мислити само о том: шта ће рећи госпођа Броничова. II ако гајетолнко уверавао Основски, и ако се и сам надао да ће цео тај разговор бити само једна форма, коју ваља испунити, и ако га је Линета силно волела, и Броничова била суште благо од доброте, ипак се наш младић помало бојао. Он обе затече заједно, и већ осмељен јучерањим даном притнсну на уста руку Кастелину, која порумене па рече: — Ја ћу сад да побегнем! — Остани, сине, — рече госпођа Броничова. — Не, ја се бојим и господина и тетке. Говорећи то трљала је својом златно-жутом косом, као какво размажено маче, о раме госпође Броничове, говорећи непрестано: — Тето, немој да га увредиш, немој да га увредиш! Погледа још једном у њега па утече одиста. Од узбуђења и претеране љубави Завиловски је био блед као крпа, а г-ђи Броничовој се овлажнше очи од суза.