Delo

136 Д Е Л 0 песника, у којима се врло мало осећа топло срце песниково. Све је ту само обнчна игра речи. Друга група песама карактерише Милорада Петровића као правог песника, и од свију је понајлепша НОЋ МИРИШЕ

Ноћ мнрпше!... Драга моја, није лако 'нп у ноћп Самовање. Знаш, не знала, Друго ћу ти вече доћп, Тн ме чекај до петала! Не могу ти вако впше... Ноћ мнрпше!... Ноћ мприше!... Драго моје. самоћа ме пуста сатре! Којекако дан протече. Али стреппм к о од вагре, Кад наступп црно вече. Не могу ти тако впше... Ноћ мирише!... Ноћ мприше Дј>ага чека. У собици жижак свет.тн. Драгп драгој ж\ рпо ходи. Запојаше ирвп петлп. Драгп драгу дома води. Самовање?... Нпкад внше!... Ноћ мирише!... Читајући ту песму ја сам осећао, да је она заиста израз његова моментаног. страсног штимунга, што је своју најлепшу, најприроднију и најпотпунију боју нашао у метруму. Милорад Петровић је ту песму написао, кад му је срце јаче закуцало, кад му .је срце запевало. У тој песми има понешто, што нас изненађује, што нас задобија, чему морамо да се дивимо. Или колико природе, колико нежних, искрених осећаја, колико угодне топлине има у песми БИСЕР СЕ ПРОСУ Бпсер се просу н.ташшом, Пламеп се осу долнном, Ишета драга граднном. Градпна миром мирпше. Славуј кроз грање уздише.