Delo

« 4 Ч % *> ✓ Н И з Д |У1 СКИДА 113 ЖИВОТА ЗЕТСКИХ ГРАНИЧАРЛ САВО П. ВУЛЕТИЋ Било је то прије неку годнну. Утекао сам био из града, да се мало одморим у селу код сврјих. Тек што сам стигао н оставио тешу, а прашину с пута још честито и не отресао, нагрнуше сељаци, да ме виде и да им причам новости, и то не што мање, но свјетске новости, за крјима наши крајишници за чудо чезну. Околише ме и дају ми пнтања свако са своје стране. Највише сам решпектовао Петка, старог искусног човјека, веома интелигентна, ако нпје што незгодно рећи тако заједног неписменог сељака. На његова сам питања највише одговарао. — Што раде сад Бур и Енглез ? — упита ме поред осталог он. — Бију се — одговорих. — Аља1 се бију! — Да. — Е сиромах Бур! Оће ли се одржат’ кукавац? — Ко зна! Добро се брани. — Е вала добро... баш добро... јуначки, што нико у свијет досад... — повикаше многи из друштва и ја тек сад примјетих, какав је њихов интерес за Буре. Укрстише се послије питања и ја сам одговарао на све стране. Према својим личним симпатијама гледао сам да увећам и тако велике симпатије мојих сељака ирема Бурима, који онда зачуђаваху свијет сво.јом јуначком борбом са Енглезима. — „Претресли“ смо послије сва савремена и популарна политичка питања и завршили ту партију говора разговором о изгледима на наш рат, о проши1 Још.