Delo

152 Д Е Л 0 Ту иред нама гађасмо их, — одговара нам на нитања. •1едан је само остао, низам је. Мислимо да су с те најближе карауле... Афернм вп га, крајишници! — прекиде га мој сусед радосно. Чувамо га, да нам га не понесу, — наставља, — а ко зна, могу навалити и да се свете, могу се дићи и ближњи Арбанаси, кад чују, па ћемо их прпчекати до ујутро. — Је лн мртав? — упитах узбуђено. Није, уираво не знам, да ли је већ умро. До сад је јечао. Хоћемо ли напријед? — обратих се ја онијема, што су са мном дошли. Опрости, господине, — рече онај, што иас је дочекао мене је друштво одреднло да овђе стражнм, да народ што дође из села, не наваљује, да се не учинн збрка, јер ко зна, може бити да су се они примакли, да су баш ту н, може бити, да пушка тек што није пукла; а помрчина је, може бити зло, па је боље да ови који долазе остану овамо назад. „... и, може бити, да иушка тек што није пукла!“ — као да се понављаху стражареве ријечи и мене обузе нека језа; алп ипак нешто ме силно гони напријед, да се боље распитам о песрећном човјеку. — Но иајпослије ти још с којим можеш ироћи, — иопушта ми стражар, — ето ту над виноградом неколико нашнх, а осталп су разређени око винограда. Ти до окола можеш, али твоји нијесу ту но даље, а живи су н здравн, ’вала Богу! Никог од нас досад није ни драча огребла. •!а разминух, а замном нође и онај мо.ј сусјед п још двојица. „Главни штаб“ је већ чуо наш разговор са стражарем н очекиваше пас. Шапатом нам све рекоше о низаму што н онај прнје. Потврдише да је још жив. Да га видимо! — рекох. Не може се сад... надамосе... треба прпчекатн, до уј.утру илн баре док мјесец истече, — један ће некако сплетено. А зашто не сад?... Напбслетку ко зна... може бпти да .је веђ отишао, илп. овај.. . ко зна да лп је ту?... — неспретно, а намјерно пзразих тобоже своју сумњу у оно, што ми о убијеном причаше, знајући њихову слабост. Тн кл да не вјерујеш?! — рече један зачуђено. — Ја бп' га повео да ’оћете, — обрну се осталијема.