Delo

164 Д Е Л 0 латпвио претпоставља апсолутно као свој корелат, иначе бп само собом постало апсолутпо. У нама постојп пеодређена евест о нечему што је стално и чија егзистенција не зависи ни од каквпх носебннх услова: паше мншљење пије у стању, да ову неодређену свест о апсолутном претвори у одређену, т. ј. да апсолутно схвати, али оно није тако нсто у стању ни да се ослободп од те свести, т. ј. да претгшстави да апсолутног бића нема. Тако је дакле нретпоставка апсолутног бића, које се никако не да сазнати, нужни посДулат како мишљења тако н искуства. II ова последња фундаментална нстпна чини тачку измирења религије и науке. Религија је од увек, ма како пначе да је у разним формама својим различно тумачнла свет, проповедала једну велику п узвишену истину: на име да је свет појава једне велике силе, која нрелази наше схватање. И наука мора на нослетку доћи до нризнања те истине: свет је појава једног апсолутног бића, чије нам је биће потпуно ненознато. Овим признањем наука само увиђа своје сопствене границе, али тим слободпија п суверенпја ностаје у области својој, у области објашњења света феномена, света датог у искуству. Кад се овако одреде границе могућег сазнања п наука увиди да је рационално сазнање последњих нринцнпа бпћа апсолутно немогуће, онда н задатак философије ностаје други него што је до тада био. Она нрестаје бити наука о ономе што се не да сазнатп, она се мора и сама ограничити иа свет феномгна, на свет „Познатога". Разлика нзмеђу науке у ужем смислу (поједине науке) и философије може тада бптн само у томе, што ће се наука бавитп испитивањем поједнних одељака феноменалне реалностн, док ће философија пматн за задатак, да објаенн цељжупностте реалностп, и то тиме што ће знање иојединпх наука спојити у једну целину, те на тај начин доћи до унпверзалпнх закона који владају целнном нознате реалности. Обично знање је сазнање које нпје уједињено, наука је сазнање делимично уједињено, а фнлософија је сазнање потпуно уједињено. Ово.м овојом дефнницијом задатка фплософије Спенсер је далеко од тога, да философију сведе на чисту сумацију поједнних наука, да од ње начини чисту енциклопедију паука, као штојето случај код Коита. Он хоће нешто више, он хоће да нронађе један принцнп, који ће битпустању да нам доиста изведе опу тражену спнтезу свих појединих наука, н тај принцип не