Delo

о сили, међу тим сама ова свест о сили не да се свести ни нашта више, она се просто има сматрати као прва и најнепосреднија манифестација оног непознатог бића, које се манифестира у феноменалном свету. Основна особпна снаге, и то не снаге онаке кака нам се јавља у нашој свести, већ оне неиознате снаге, чија је само манифестација та нама позната снага, јесте њено постојанство (регб1б(епсе). Постојанство снаге прва је и највиша истина философије, из које се све остале основие истппе њене пмају да пзведу. Постојанство материје као и континуитет кретања прве су истипе које следују из ове основне истине. Постојанство матернје апсолутни је постулат нашег мишљења, та нстнна следује нз самог бића нашег мишљења, које није у стању да схвати постанак пз ничега или престанак у ништа. Наше мишљење ппје у стању то да схвати просто зато, што се биће његово састоји у релацији, а свака релацнја претпоставља двоје, међу тим хтети замислити престаиак у ништа значи хтети зампслити релацију, чији један члан није дат у мишљењу (пошто шгшта не лежи у свестп). Постојанство материје је једна априорна истина и експериментални доказ те истине не би био могућ, кад се оиа ие би претходно у мишљењу претпостављала. А како се матернја своди на силу, то постоојанство материје не значи у ствари ништа друго, до постојанство силе. То исто важи и за континунтет кретања. Актуелна енергија кретања и потенцпјелна енергија мирне тежње две су манифестацпје непознате силе, које скупа чине иостојанство њено. Из основне истине о постојанству снле следују ове специјалне истине од уннверзалиог значаја: 1) да су односи међу нојединим силама стални, т. ј. да постоји једноликост прпродних закона; 2), да се поједине силе претварају једна у другу п да то претварање бива у сталним квантнтативним односима (еквнвалентн сила); 3), да кретање бива у правцу најјачег иривлачења, најмањег отпора илп резултанте обојих, и иа послетку 4), да је свако кретање> у нрироди ритмично. Да прва п друга истина следује из основне истине, да се лако увпдети; тако псто да се увидети да то важи и за трећу, кад се узме у обзпр да од две силе, које дејствују супротно једна другој, део веће силе, чпје де.јство није уништено мањом, мора дејствовати; то псто важи и за четврту истнну, кад се узме у обзир да су привлачне п одбојне силе свуда распрострте, да је према томе