Delo

ХЕРБЕРТ СПЕНСЕР 167 свако тело у своме кретању изложено различним дејствима супротних С1ма п да.према томе мора надвлађиватп час .једна час" друга од њих. ЈјТтине, које смо до сада пзнели, вели Спенсер, прелазе граннце; онога, што наука посгавља, то су истине, ко.је важе за сВ&^и5Ттсти природе, оне су ирема томе темељ на коме има да се подигне једноставно фалософско схватање ствари. Али оне саме то нам схватање још не дају, све су оне чисто аналитичке истнне, те према томе не мсгу престављати ону синтезу мишљења, која је једина у стању, да нам да објашњење саме спнтезе ствари. Принцип, који ће бити у стању да нам то објашњење да, мора битп закон везе појава, чији је обим раван обиму оних закона, који се односе на компоненте самих појава, тај се принцип мора односити на оно, што је заједничко у историји свих конкретннх појава, у кратко тај принцпп мора бити закон непрестано новог распоређивања материје и кретања. Сваки поједнни објект као и агрегат свнх објеката у сваком тренутку мења своје стање: какав принцип одређује ове непрестано променљиве односе у стварима? Одговор на ово питање чини прави објекат философије, н философнја ће бити само онда у животу ако буде у стању да овај проблем реши. Философијп је задатак да формулише прелазак ствари из стања, у коме оне остају неопажене, у стање у коме иостају опажене и обратно, псторија сваке ствари своди се на та.ј прелазак из неопаженога у опажено, а једна ствар да се само онда схватити, ако се схвати њена историја, њен постанак и њен нестанак. Ближе посматрање, основано како на инд.укцији тако н на дедукцији, уверава нас, да се принцип којн важи за ред промена сваке ствари да овако формулисатп: код с в аке ствари, преласком њеним из неопаженога у опажено, настаје дисипацпја (губљење) кретања и интеграци.ја (скупљање) матернје, и обратно, преласком њеним из онаженога у неопажено, настаје апсорбација (примање) кретања н дезпнтеграција (раздвајање) материје. Први процес, процес постанка једне ствари, .јесте процес развића (еволуције), други процес, процес нестанка .једне ствари, јесте процес распадања (дисолуци.је). Свака ствар у свету мора нужним начином проћи оба ова антагонистпчка процеса, и у томе се и састоји обавезна моћ закона еволуције, чи.ја је на.јопштн.ја формулација у горњем нсказана.