Delo

СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н НАШ1СА0 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (СВРШЕТАК) ГСада се вратио са скупштиие, Стојан одмах похита кућн. /Келео је, да газдпппци Анђи први допесе радостан глас, да се похвали: како му је пошло за руком на лак, и ако мало скуп, начин „сасвим утући" газду Радована. Био је необично задовољан, расположеи и хтио много, миого да прича. Али чпм ступи у собу, заборавн на све и зачуђен застаде. Газдиница је норебарке лежала у ћоши, на старој, излизаној шилти, извијала се и превпјала се као недотучена змнја. Лице јој је било некако блиједо-модро, тамно, смјежурано, очи жуте, помућене, усне чивитасте. Мучила се, јечала, јаукала, кидала хаљине и грчевито се хватала за јастуке око себе. Анђо, шта тп је? — запита ои узбуђено, пајој се приблпжп и ухватп .је за руку, која је бпла студена као лед. Шта ти се десило? Болесна, — шапатом одговори она, гледајућп га чуднпм, тупнм безизразним погледом. А — А иза мене сп остала здрава. — Не знам... Спопало ме нешто... Удави!.. Он је поднже, обухватп .је око струка н спусти је на јастуке. Раскопчајој и јечерму на прспма и жпво поче трљатн сирћетом. — Ле лп тн лакше? — зашгга онет.