Delo

194 Д Е Л 0 вали, пребројавали н прозивали, затнм дали пм нушке с муницнјом п казали: „Четовође, сад, пошто је све готово, водите своје људе натраг и распустите на конак, а сутра сабајле доведпте на зборио место код Н. одакле ће батаљони према заповести, коју ће нздатп лично комаидант Н. кренутп, у име Бога, на пут“. На конак! А где, код кога и како? Опет неумесно питање! У варош. у поље, на пијацу, где ко зна и где хоће, нека сваки сам тражи н бира по својој вољи. Војска је то п војска српска, а срнска војска зна се где и како конакује — између неба и земље. II поговора није било, ваљало је ићи и отишло се. Но бпо је већ и сутон. Људи, распуштени пред улаз у варош за конаковање, застали, почешали се, згомилавали се према селима и малама својим и саветовали се, затим опет пошли и опет засталн, као уопште што нду и застају људи, којима треба да иду а немају нли не знају куда ће и докле ће. Увече, у мрклп већ мрак, гомпле и гомилице сељака, са голпм пушкама н фишеклијама преко паса, размилели се по свој чаршији и свима сокацима и од механе до механе мољакали за конак. Тамо, где је механџија радио са сељацпма, сметња није било п људи се чичкалн један на другог по клупама, асталима н патосу у механи, у собама и ходницима, алп је сасвим другојачнје бивало кад су војницн покушавали да се сместе по локалима, где чаршилије и господа разбпјају брпге. Одавде су пх гањали просто као стоку кад се увуче у туђе авлије н градине. Кад су војнпци, који су улазили у ове локале случајно или по својој простоти, или по- свом обичају заузимали празна места по угловима иа клунама или просто на патосу, на њих се дизала впка и грдња као на какве „прокажене“ (губаве) указујући пм врата н сокак, а кад се ко од истериваних одупирао да пзађе н оспоравао кафеџији право педавања конака, тога су п газда и келнерп ишћушкивали физичком снлом. Бивало је случајева да се прн овом најуривању војника заузималп за њих но неки од присутнпх грађана п приморавали механџију тејељуде примао на ноћиште, али је за срам п поругу времена н српског о.браза било н таквих српских грађана, који су одобравали избацнвање војинка на сокак, п са неким ужасом размишљали о злу времену, које је паступило у ери госиодства „свести п права у опанку“, правећи свемогуће баналне н вулгарне впцгве на рачун геџе н опанка.