Delo

Д Е Л 0 •288 Богом одређену земљу, са госиодњих усана спеао сам мед његове науке: у теологијн сам жииео. Али ме сада она више не умирује, пе може ми дати опо, што .ја тражим п што мепи треба, мо.ј свакидањи хлеб, моју духовпу храну; беднпку на крсту онаиданас пружа у место свежег напитка хладне воде — сунђер са сирћетом. Палестина мп .је и сувпше тесна: ја морам у далеки свет, кога пак само правп фплософ на својим плећнма носи

Кад бпх и даље у теологији остао, морао бих ићи — без ногу а дисати без ваздуха. Она је за мене умрла а н ја за њу

јер ми философпја пружа златне илодове бесмртности н прибавља ми уживање вечнтог блажепства, прпсебности и једнакостн са сампм собом.“ После тога студпраше он филосоФп.ју код Хегела у Берлину. а 1828., као његов убеђени нристалнца. отноче он своју карпјеру као приватпи доцент у Крлапгену. Али већ 1830. све то би од реакције разрушено, кад се нојави његов апопнмни спис: „Мисли о смртп и бесмртностп", који одмах би конфцскован. Он је јасно увнђао да нрофесор на универзитету пеће моћи пнкад постати н због матерпјалннх незгода би принуђен на брак са носедпицом једне фабрике у неком малом средњефраначком селу. 'Гу је у осамп он бпо већ изгубљен за осећање велпког панретка у друштвеноме развнћу. којн су чиниле науке (нарочито прнродне) и бурпп полнтичкн жпвот, али се .је зато усвежој ирпродн могао још више иредати своме главпом иредмету — философији релпгије, на коме пољу п јесте његова па.јвећа слава и заслуга. 1841. појави се његово главно дело о томе предмету: „\\’е$еп бек Сћпб1еп1ит5“, које је од свих тадањпх прогреспвних људи са највећим одушевљењем дочекано. Цео остали његов жнвот нспуњен је мучном борбом за опстапак — с .једне стране н бурном алп величанственом борбом протнвјезуитизма а за наиредак човечанства. Зпачајне су његове речп, које најбоље карактеришу целокупну његову философпју: „Човек је опо, што .једе (бег Мепзсћ 18(, \саз ег 1881): и објашњење метафпзпке налази се у физиологији.“ Он је био један од тптапа новога времена, ко.ји су разрушнли пебо, да бп сиасли људски род. Са буктињом Истнне п критике осветљавао је он катакомбе мрачнога веровања. Са оштрнм стрелама позитнвпе крптпке он је задао најјачи смртоносни удар ономе „блаженоме чудовишту“. коме су сваки народ п свако столеће, поред матерн.јалпих жртава, прпносилн .још н крваве људске жртве. Оп је ирокламовао веру Човечапства, људског ирава и достојансгва: беднога просјака п наћепика из прашпне дпже н од њега начини човека. За њега се с правом може рећн, да је философнју скннуо спеба — па земљу. А смрт његова (12. септембра 1872.) значи за човечанство велнчанствено васкренуће његова искреног, поштеног и генпјалног духа. Власник п уредник Др. Драгољуб М. Павловић (Дуброцачка уд. 6р. 17.). * Досмтије Обрадовић — Штаипарија Аце М. СтанојевиНа (Маћедонска улица бр. 40)