Delo

294 Д Е Л 0 Па кад у једну салију се моћ Запљусне моћна бујица на мах, Понесе собом и занесе све, Разруши давно сталожени ред II обичајни сруши поредак. Такво је срце, такав његов ум. Бојан Ум му је такав! Велпки је дух! Ал’ чујеш, нас смо иријатеља три Пз старог још, из сретног времена: Нашто му гордост, беси нашто тп II мрзовољни с нама зборови? Та као сенке да смо, људи не II не види нас, нрезпре нас све. Наум Други је човек него што смо ми, Па како ћемо њега појмнти!? На истој равни није с нама ои, У истом реду нисмо с њиме ми. Дубоко доле у понорима, Куд само крајња мис’о залази, Станује вечно проницав му ум. Ко ће за њиме у те дубине?! Пзађе л’ из њнх, лети преко нас, Над нама хвата крајње врхове У највнше му мис о највишу, К'о ор’о смеон, поноспт к’о ждрал. Ко може с њиме у те висине?! А спусти ли се кадгод међу нас Са својим он нас мери мерилом. Ко да га појми, ко лн да га зна Кад' прилнке му нема међ нама?! Бојан Хм, добро; реци, да је тако то; Алн нам кажи јасну истину; Шта хоће Ђорђе, какав му .је смер?