Delo

113 „КЛРАЂОРЂА" Крвљу. смо нашом њнве кропили, Те је крвнику жито бујало, Бедеме градске крвљу дигосмо II рушисмо их просипљућн крв. 0 може л’ бити, она света крв Узалуд да је расточеиа? Зар Крв племенита, најчистнја крв, Крв за слободу и за човечност, Нештедимице разасута крв Срдаца чистпх, груди витешких Да залуд буде? Је ли ово пут, Којим нас вечна Правда проводи? Или је и то Пскушења миг, Које нас прати кроз векове већ Да очеличи срце рода мог? II ко да буде човек наспрам њих! Спрам насилника сила није грех, А непоштење не каља ти част, Правда ти сама дозвољава све, Што нужда створн онрашта ти Бог, ТТТта впше грех је овде света ствар, Што тп отвара небеса и рај. Те прва искра кресну у пламен, Разбукта ватру, први плану хан, II од тог доба лета толика II још се светлп, још је видан дан. Варнпца прва Јапка загреја, Слободе мишљу запали му дух; Чарапић веран светом помену Због братске крви купа се у крв. С гудура хладних, стена голијех Хајдучке чете, жедне освете, Слетеше као вихар разуздан, К‘о олуј беснн Главаш пред њима; Снбница прво Србе сусрете. А смрт ту прво Турке сусрете, Мис о се брза, реч је крилата, Ал’ смело дело још крилатије Те Колубара шумом пронесе