Delo

301 ИЗ „КЛРАЂОРЂА Да славие борбе, дела херојских, Каковпх јоште не доживе свет! Да горостасна мушког поноса, Докле се људско срце узднгло!... Ал? заман

Пздајства клпца и слабоумља Дубоко лежи у мом народу. 0 чудне игре, горке судбпне! У једном срцу једно до другог Витешки дух п ропска стрпљивост, Крај горског лава зече плашљиво. Нек једном само срећа поклекне, II поуздање поклекнуће с њом; Нека га једном изневерп друг Изневерпће и он себе сам. Најтврђи бедем, срце најтврђе, Огњевит јунак паде. Узаман! Не спречп мртвн живу бујицу, Ниг ули снзгу срцу плашљивом. 0 Вељко, сине, злокобан је дан Херојске смрти твоје; одлучан За мукотрпна лета толика И за јуначки пролнвену крв. Издаде Живко своје Кладово, Милошев брат, нераван Милошу, Лешницу даде, Младен издаде, II залуду се брани Делиград, Нада је пала, клонуо је дух, А очајање спопало је све, Слободе сваки свету изда ствар, Те иопришта нам — ругоба н срам! Осташе пуста; крв да их је бар Последња наша попрскала, крв! (Замисли се) Па нека буде! Света је мис’о, света наша ствар, К'о дверп свете, црква и олтар. Ал’ цела јој је жртва голема: У крвп само слободи је стан, На гробовпма њен се диже храм, Из смрти ниче племенит јој плод,