Delo

Д Е Л () 304 помисли на ону пилеж што иза њега остаје. Човексагне главу, уздане дубоко и прогута чемер... Једнога дана, баш иекако по Аранђелову-дне оде Мплннко у село да донесе хране. Одрапно је. Прође ручаница — њега нема: подне — нема га. Шта ли .је са Вилаћем, што га нема? — пита Чоњага Кеду и Зарија. —- Заврљује! — рече Зарнје. — Не знаш Вилаћа! II сад кад дође окренуће причати како је впдео внлнно коло и седамдесет и четирп вукодлака! Ови се насмејаше. Вилаћ је збиља волео прпчати такве приче. Због тога му је и тај наднмак дат. Али дође н нћиндија, а њега опет нема. Сад се. богме. сви забринуше. Или му код куће није добро, или се њему самом нешто десило — рече Кеда. Још они у речн, док тек бану сасвим с друге стране Милинко. II I С-ва тројица погледаше га зачуђено. Пребацио преко рамена шешану, сјајп се на њој нафта као дајеодзлата. За појасом му два пиштоља н белокорац искпћен драгим камењем. Руво му беше све попрскано крвљу. Запрепашћени не умедоше му речи рећи. Он прпђе журно, спусти пушку на земљу на стаде дренштп торбу. Ево — рече, донео сам хлеба. А шта је то? — једва дође себи Чоњага п заппта показујућп на оружје. — Што си такав? I-], једанпут иуче! Дође довде! — п ту се маши подгрлца. — Више се није могло трпетн! Тн сн некога убио!? — повнкаше сва тројица. Јесам. Убио сам Турчина. — ГДе? ' На измаку из села. Алн то бп Туркешања. Каоџин! — А чим сн га убио? Коцем... Пођем од твоје куће, Кедо. Таман да изнђем нз воћа а чујем јаук. Поред мене нројури Гагића девојка, цвили