Delo

368 Д Е Л О бав, Вера је била заносно лепа, говорила је дивпо и страсно, алн он је осећао не ужпвање, не жпвотну радост, као што је желео, већ само осећање саучешћа, бол н сажаљење, што због њега страда добар створ. Бог би га знао да ли је у њему почео говорити разум, или мујеговорпла стална навика према објектпвностн, која тако често смета људима да живе, али само усхићење и страдање Верино чинили су му се досадним, неозбиљним. и у исто време осећаји се узнемирише у њему а нешто му је шапутало, да је све| што сад видн н чује, са нрпродне тачке гледишта и лнчне среће озбиљније од статистике, књига, истина... II он се љутио н кривпо себе, мада није разумевао у чему се састоји баш његова кривица. Завршетак његове сметености било је то, што он категорпчки нпје знао, шта треба да каже, а говоритн је било неопходно потребно. Рећи јој нстину: „ја вас не волпм" није имао снаге, а рећи „да“ он није могао, зато што, ма како да се трудно нпје налазио у својој души чак ни искрице..., Оп је ћутао, а она је међутнм говорила, да за њу нема веће среће осим да впди њега, да иде за њпм, па ма одмах, куда он хоће, да буде његова жена и помоћница, да ће, ако он оде од ње, она умрети од туге... — -Ја не могу овде остати! — рече она ломећи руке. Мени је омрзла и кућа и ова шума и ваздух. Ја не могу да трпим непрестанн мир и живот без циља, не могу да трним наше безбојне п бледе људе, који су свп слични један другоме као капље воде! Сви су онп иријатнн н добри, зато што су сити, не страдају, не боре се. — А ја баш хоћу велике, влажне куће, где страдају, измученп радом н невољом... II ово се учинило Огњеву одвратно и неозбиљно. Кад је Вера свршила, он нцје знао штадајој каже, али нпје било могуће ћутати п он промрмља: Ја вам, Вера Гавриловна, много захваљујем, ма да осећам да ничим нисам заслужио то... од ваше стране... осећање. Лруго, као поштен човек ја вам морам рећи, да је срећа основана на сразмери т. ј. кад се обе стране... подједнако воле... Али, одмах се Огњев застиде свога мрмљања и ућута. Он је осећао, да му је овог тренутка нзглед лица био глуп, неираведан простачкп, да .је био напрегнут и надувен... Вера је, мора бити, одмах" прочитала на његовом лицу истину, јер је на једаннут постала озбилша, побледе и спустн главу.