Delo

870 Д Е Л 0 11>ега је грпзла савест, и кад је нестало Вере, он је тек онда видео да је пзгубпо нешто врло драгоцено, блиско што се внше не може наћи. Он је осећао да му је с Вером умакао део младости, да му се минути које је он тако бескорисно преживео, неће вратпти. Дошавшн до мостића, он се заустави и замнсли. Он је хтео да нађе узрок своје нудновате хладнокрвности. Да није био изван себе, већ при чистој свести, за њега је било јасно. Пскрено је признао у себи, да није разложна хладноћа којом се тако често хвале паметнп људи, да нпје то хладноћа самољубивог глупака, већ просто немоћ душе, неспособност да прима дубоко лепоту, рана старост, која се добила нутем васпитања, непрестаном борбом за комад хлеба самачким а не породичним животом. Од мостића, он је тромо, као да није хтео, пошао у шуму. Овде, где се на црним густим тамнинама овде-онде видело ретким мрљама светлуцање месечеве светлости, где он није ништа осећао осим својих мисли, он је страсно зажелео да поврати оно што је изгубио. II сети се Пван Алексијевић да се опет вратно. Дражећн себе сећањем, сликајући наснлно у својој фантазији Веру, онје брзо корачао према врту. По путу и врту магле већ није било и светли месец гледао је с неба, као да се умио, само се још Исток маглно и мрштио. Сетио се Огњев својих опрезнпх корака, тамних прозора, јаког мириса од хелиотрона н резеде... То је било једнно живо биће које га је вндело како је он два пут обишао око куће, постојао пспод мрачног Вериног нрозора и махнувши руком са дубоким уздахом пзашао из баште. Иосле једнога часа он је већ био у варошн, намучен, пзнурен п прпслонпвшн се трупом п усијаним лицем на врата гостпопнце, лупао је штапом. Негде у варошици сањнво је лајало псето н баш као одговор на његову лупу, око цркве почеше ударати у клепало. — Тумараш ноћу — мрмљао је газда, староверац у дугачкој, као женској кошуљи, отварајући му врата. — Боље би било да си се Богу молно него што си тумарао. Ушавши у собу, Иван Алексијевић се спусти на постељу и дуго је дуго гледао на прозоре, затим отресе главом и иоче се паковати... Превела с руског Вера Богдановићева