Delo

378 Д Е Л 0 Што сред новести моје славне Уа твојим трагом узлетам II лиру музе лакоглаве У лепој лажи ометам. Другови, вп сте сви слушали, Врагу у давиој давнини, Злпковац како даде себе II душе кћери невиних; II како после милостињом, Молнтвом, вером и постом II непрнтворним покајањем Заштите доби у Светом; II како умре, како уснуше, Дванаест кћери његових Ал’ нас пленише, ужаснуше, Нричања тајних ноћи тих, II чудповата та виђења, Тај мрачни бес, тај Божји глас, Грешничка ужасна мучења II непорочних дева крас. Плакасмо с њима и бродисмо, Око бедема зупчатих, II срнем дарнутнм љубисмо Сужанство тихо, сан им тих; Душом Бадима ми нх звасмо, II пробуђене, видли их, II ко иноке често њих На гроб очински спровађасмо

Па јел’ могуће?... Нас су лагали! Но да л' ћу слагатн н ја? Млађахнп Гатмир крете југу Нестрпел.ивп кас коња, Мншљаше већ до сутона Стнћн ће Руслана супругу. Но заход већ се багрио; Залуд је витез пред собом У неме даље мотрио: Све беше пусто над реком. Последн.н сунчев блесну зрак