Delo

РУСЛАН II ЈБУДМНЛА Врх јасно позлаћена бора, Наш внтез тамног крша мрак Тпхано пређе и, погледом, Међ дрвљем тражп одмора. Кад сиђе у до међу крше Угледа замак пред собом, Зупчате стене к небу стрше, Црне се куле бедемом; II по широкој дева стени, Ко лабуд морем усамљени, Плови у сјају руменом, II песма јој се једва чује По долу тпхом, зеленом: „Пољем се нија поћ п сан, Са реке леће ветар хладнп, Позно је, о, путнпче млади, Склопн се у наш дпвнп стан! „Овде је одмор слађанп, А дању шум п ппровање, Ходп па братско призпвање. Путнпче, ходп млађахни! „Лепотпца је у нас рој, Слатко је њихно мнловање. Ходп, на тајно призпвање, Ходп, нутнпче млади, мој! „А већ у зрачак јутарњп Ппћемо пехар опрашгања, Ходп па мпрпа прпзпвања, Путниче, ходп млађанп!“ Она га мами, она пева; Под бедем млади хан се креће, А њему у срет, ко да снева Прекрасних дева јато леће; Уз жамор речп ласкавих Опкољен је; с њега ие своде Очију својих убавих; Девојке две му коња воде. II ступа хан ко под кров свој; За њим самица дивни рој; Једна му снима шлем крилати,