Delo

382 Д Е Л 0 II слабн глас се губп мој Махннмо младог хаи — Ратмира; •Ја не смем певатп о том, Руслан је главно спеву мом, Руслан, тај вптез безиримерни, Душом убојник, драган верни. Упорним бојем уморан, Под богатирском оном главом, Он, проспављује слатки сан. Но ево већ и зором плавом Затрепта Псток обасјан. Свануло; јасни зрак јутарњн Космату главу осветлн, Днже се Руслан; коњнц харнп Ко стрела нутем полети. II дани журе; зри пшеница, С дрвећа пада листак жут; •Јесењп ветар звижди љут Пернате певце заглушава; Магловит п суморни дан Брегове наге омотава, Ближн се зима, но Руслан Сво.ј пут одважно нродужава, На даљни север; сваким даном ЈБему се иова сметња јавља: Или се туче с богатпром, С вештицом или са вампиром, Или под бледим месецом, Чаробним као занет сном, Скривене седом маглицом, Русалке, тихо са грана, Љуљајући се, нз сенке тамне, Лукавим смехом с усана Витеза младог себн маме. Но штнћен тајним промислом, Он смело јездп цнљу свом; За невом пламтп врела душа; На њих не гледа ниг их слуша, грце је пуно Људмплом.