Delo

РУСЛАН II ЉУДМИЛА А тамо, јоште усчувана Од нападаја грбина, Чаробном шапком сачувана, Шта ради моја књагиња, Прекрасна моја Људмила? Жалосна она и суморна По вртовима самује, 0 другу мисли и тугује, Или маштава жеља орна, Кијевском завичају свом, Облеће жудњом пламеном; Оца и браћу своју грли, Другарпцама младим хрли II мамицама премилим. И милином се пуне груди! Но брзо, јадна књагиња, Из маштавих се снова будн II тужи као робиња. А слуге страшног чаровњака, Дању и ноћу без престанка, По замку. врту, ј.уре свуд; Где ли се сакри ропче красно, Премећу, зову громогласно, Но све им беше узалуд. Људмила им се подсмевала, Измеђ чаровних дрвета, Без шапке би се указала, Кличући: амо, ту сам ја! II сви полете у јатима Кад, али тамо пусто све Нечујним она корацима Пспред носа им исчезе. Свуд су се јасно опажали Њезиног бића трагови: Час позлаћени плодови Са гранчица су нестајалп, Час капље хлађане струје На изгажен су луг падале; II тад су сви у замку зналн, Да пије или благује.