Delo

384 Д Е Л 0 Међу кедрима и брезама, У ноћи тако скрпвена, Бар кратког тражила је сна Ал иоћ би прошла у сузама; Жудећ за драгпм и за сном, Свуноћ бн тако бденисала, II ретко кад, пред освитом, На гранн главом клонулом, Лко би мало продремала. Но чим заруди зорин крас, А она слапу у тај час, Хлађаном струјом лнце кваси: Па и сам кепец једном спази, Кроз зору, мотрећи у сад, Под невидовном како руком Пљуска и бризга водопад. Са тугом љутом и подмуклом До пове ноћи, тамо — ту, Луташе она по врту; Често су у сумрак слушалн II милозвучни гласак њен; Често су тако набасали На венчић њоме одбачен, Ил персцјскога нарче шала, Ил рубац сузом наквашен. Жестоком страшћу обрањени, Досадом, злобом иомрачени, Бештац у јаду смисли свом, .'Будмили најзад да доскочи. Тако Лемноса ковач хром Примпвши венац супруга, Из руку Цитереје сјајпе, Размаче мрежу с пленом дивним, Бозима откри подсмешљивнм Киприде најнежније тајне.... Тако књагин.а суморна, V хладу мраморне сенице Сеђаше покрај прозора, II заљуљане кроз гранчице