Delo

РУСЛЛН II ЉУДМИЛА На .-цветнн гледала је луг. Од једном зачу: „милн друг!“ II впде вернога Руслана, Стас н ход његов; а поглед Замагљен, лицем врло блед, А на бедрима љута рана. Задрхта срце: „ах, Руслан! Р.услан!... јест, он ,је!“ у часу том Супругу ледну ко стрела, Кроз сузе кличе весела: „Ти... рањен... шта је то с тобом?“ Но, стигнув мети жељканој, Псчезну призрак... грднн јаде! То мрежа беше; с чела јрј, На земљу, доле, шапка паде, Сад она зачу грозни клик: „Моја је!“ и, у овај миг, Вештац се створи пред очима. Одјекну уздах жалостан, Људмила паде — тешки сан Осенчи несретну крилима. Шта лн ће с јадном књагињом! Ужасан час: чаробник гннли, Милује руком порочном Красоте на младој Људмили! Хоће ли сретан бити он? Чуј... одјекује рога звон, То неко грбу изазива; Блед и.забуњен страшћу свом, Кепец под шапку деву скрива; А труба зове под замком! II он полети у сусреће, А браду затури за плеће. (Наставпће се)