Delo

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 387 4 џ'— Нх>! оно овакп „полуђаво млетачкп“ да може човеку да завртн мозак, може, а нарочнто песнпцнма, јер је њима нарочито,гкако веле, и иначе глава пуиа којечега. ^После се обрати младому -Завиловскому па запита: *&»*+*- Шта? Зар нећеш сад да ме удавиш, што]сам јој рекао ^полуђаво млетачки?“ Млади се засмеја, наже п пољуби старога у раме. — Не; сад не бпх могао никога удавити. — Нека вас благослови сам Бог и пресвета Дјева. Велим вам: Пресвета Дјева, јер је њено окрпље за то први основ рече стари, радујући се таком знаку пажње. Кад то рече, стаде се окретати и десно и лево у фотељи, нађе кутпју с драгоценостима, пружи је Линети, на јој рече: — Ово од фамилије Завиловских, дај Боже да то дуго носиш. Кастелка прпмп кутицу па наже свој витки стас да га и она целује у раме, али је он обгрли око врата, па рече младому: — Ходп и ти! Целива их обоје у чело, јаче узбуђен него што је хтео да се опазп, говорећи при том: — Волите се и поштујте као честита чељад. После Лннета отвори кутију а у њој на сафирској кадивеној поставн заснја дивна огрлица. Стари рече још једном: — Од фамилије Завиловских — хотећи тиме очевидно да истакне то, како госпођица, која полази за Завиловскога, који је без имање, ипак не полази за лошу партију. Али га нико није чуо јер се главе све женскадије: и Линетина н Основске и Машкове и Бигјелове, па чак и Маринина пригнуше једна уз другу, те начннише затворен круг над сјајним камењем, а неко време и дпсање затајише, док се све то не прекиде пљуском од похвала и дивљења. — Није ствар у поклону, али каква срећа само такво срце! — трештала је г-ђа Броничова, која у мало не иолете у наручја старому Завиловскому. Старац се само бранио н понављао: — Та оставите се, молим вас, то је ситница!... Друштво се после подели пар по пар и на мале гомилпце. Заручници опет заузеше се сами собом тако, да никога нису видели. Основски и Швирски приђоше Бигјеловој и Марини, 25*