Delo

389 КРНТНКА II БНБЛИОГРАфИЈА — Њсга знам, внђао сам га на странп. II Швирски, госцо&иНе нису ма ко... Али је он можда себи само насликао новце* јер друкчпје тешко да пх је стекао? Како да није! — рече хвалнсаво Машко. — Ниједно имање не даје толпко ренте, колико зарађује он са својим акварелима. — А шта су му то акварели? — Слике с носном бојом... — Молим вас, зар и без олаја! Па он тако? Ха, ха! Онда ће н мој синовац стећи стиховима! То му нећу узети за зло. Слободно нека их пише... Пан Жигмундо је био шљахтић, па је списивао, н то, господине, не онако тек да се чује. Пан Адам је бно такође шљахтић, а за њега знају сви, знају за њега много више, него за онога бптангу што се бавио демократијом... Кад је тако, нек је. Велите да се време мења? Хм? Молим вас!... Нека се мења само нека да Бог да буде на боље. — Главно је ово: не вал.а затварати дарове у глави и новце у касе, јер ко тако чини тај просто чинн грех према Друштву. — Ту, молим да оиростите! Како то ви разумете. Дакле да не смем кључем затворити што је моје, него да отворим широм, па нек диже ко хоће? Машко се насмеја нешто онако свише, мету руку на наслон од фотеље па рече: — Није о томе реч, цењени господпне. Па онда отпоче износити старом Завиловском основе политичке економије, а стари га је племић слушао машући главом у знак одобравања, понављајући с времена на време: — Молим вас само! То је нешто ново! Али сам ја и без тога умео нзаћи на крај с мојим имањем! Госпођа Броничова гледала је само у млади заручени пар, а у нсто време причала пану Плавицкому (који је још мање скидао очију са г-ђе Основске) о својој младости о животу с Теодором и несрећи, која је задесила са превременог доласка на евет њиховога јединога потомка. Пан Плавицки слушао је расејано, а она се најзад растужи од своје рођене приче, те му говораше дрхтавим гласом: — II тако је сад цела моја љубав, нада и вера у Линетци! Ви ћете то разумети, јер и ви имате кћер! А да нам је оно дете било, можете замислити каква би то била срећа.