Delo

390 Д Е Л 0 0 то је тако дпрљиво, тако дирљиво! — прекиде је пан Плавнцкн. 0, да! — настављала је г-ђа Браннчова, — о да ; II то је био у толико већи губитак, што је то била последња нада! Мој муж је био човек већ зашао у годпне, н могла бих рећи да се о мени старао како нико не би, али је после те несреће остало само на том. — Ту га не разумем внше — рече пан Плавицки. — Хе, хе, сад га савршеео не разумем!.... Мало зпну и погледа у г-ђу Броннчову некако шеретски, а она га нежно ћуши хладилицом па рече: Баш су ти људи песноснн; за њих нема ннчега светога! Швирски запита Марпну: — А ко је опа, сушта Перуђнно, она бледа дама, с којом говори ваш муж? То је наша познаница, госпођа Машкова. Зар нисте били њој представљени? Наиротпв; познао сам се јуче с њом о погребу, али сам јој заборавио име. Знам да је то жена онога господина што говорп са старим Завиловским. Права Ванучи!... Пстн онај квијетпзам, а уз то и рнђа. Али у ње су веома лене црте. Гледао .је још мало па додаде: Лице тмоло, али су необнчне контуре целог тела. Нешто сувља, али погледајте јој само рамена и нлећа. Али Марпна није погледала на линије у рамена и плећа госиође Машкове, него у својега мужа, и на лицу јој се указа страшна узнемиреност. Баш у тај пар Полањецкн се нагао био до саме г-ђе Машкове и говорно јој нешто, што Марина није могла чути, јер су седели подаље, али јој се учпнило да он погледа у оно тмоло лице и оне снве очи таким погледнма, како је понекад погледао у њу за њиховог свадбеног пута. Ах, она је знала тај поглед! Срце јој стаде силно лунатн, као кад човек осетн какав силан. немир. Али одмах рече у себи: „Не, то не може бити, то не би било достојно мојега Стаха.“ Али се ипак ннје могла уздржатн а да нх не посматра. Полањецки је говорио нешто врло жпво, а госпођа Машкова слушала онако равнодушно, као обнчно. Марпна опет помисли: „Шта се то менп учинило! Он говори онако жнво, као увек, али ннчега ту нема внше.“