Delo

392 Д Е Л 0 Жпва ми тп! Рекао јој: „Ти сн све јаднако такваР — Можда је цптнрао туђе речи. — Ре знам! Може бптн да јесте, а може бити н да ннје. Она је такође некада била заљубљена у њега. — Ух, зар те није стид! — Кажи ти то њпма — управо Анети. Марпна је знала да постоји и то брачно неверство, алије то више сматрала као неку књижевну француску теорију, те да се не може нанћи на сваком кораку, сад поче зачуђено гледатп у Анету, а уз то је тако силно обузела радозналост, како само долази честитим женама, кад случајно угледају оне, које су имале смелости да изађу из главног друма у побочне улице. Али је Марина била н сувише честита душа те није одмах поверовала у зло, и некако јој ннкако није пшло у главу да се може што рђаво догодити пзмеђу оно двоје, макар и због оне претеране глупости Коповскога. Али је ипак опазила да им је међусобни разговор веома жив. А Анета и Коповски завукли се били тамо негде између велпке порцеланске вазе и клавпра, на не само да су се жнво разговаралн, да већ не може бити жнвље, него су се већ читав четврт часа на овамо чисто свађали. Кад прође Полањецки госпођа Анета рече Коповскому: — Брјим се да не буде овај што чуо; ти нпкад нисн пажљив. - Дакле опет ја крив! А ко ти други непрестано само и говорн: буди иажљива! II заиста њих су дврје били једно таман као и други; он као глуп човек није могао нншта да нредвидн, а она је била непажљива толико, да је то нрелазило у дрскост. Њихову тајну опазило је већ двоје, осталн су је могли нагађати, а Осповски је морао бити готово слеп, па да ништа не види. Али је она баш на то и рачунала. V том Коповски погледа у Полањецкога па јој рече: — Није нншта чуо. После се вратн пређашњем говору, само га је сад водио тпше и то францускп. Па ти да мене волиш била бн друкчија, али како ме не волнш, шта бп тн то онда могло шкодити? Говорећи то он управи у њу своје чудне очи, у којима се није могла вндети. ни мрва разума, а она му нестрпљиво одговори: