Delo

РУГЛАи II ЉУДМИЛА 59 Сметенп внтез побауљке • Из рова пузи блатњав сав, Плашљиво око себе гледа, Сад чисто живну душа бедна: „Но, хвала Богу, кад сам здрав!“ „Чуј ме!“ — рече му стара меко: „Тешко је наћп Људмилу, Умакла нам је предалеко, Најмање, ти ћеш наћи њу! Опасно ј' лутати по свету; Та ни ти ниси томе рад. По моме владај се савету, Окрени коња, па назад. Испод Кијева, у тишини, У наслеђеној дедовини, Безбрижан живот настави: Људмилу нама остави!“ Рече, ишчезну. Нестрпљиво Благоразумни наш херој, Тај час пож.урн у дом свој; Од срца он се махну славе, Нит’ мисли о неви младој; II шум најмањи са дубраве, Сенице цвркут, вода гред, Бацаху њега у жар и лед. Међутим, Руслан далеко оде; Кроз поља, неме дубраве, Његове мисли удиљ броде Око Људмиле убаве. И зборп:. да л’ ћу наћи друга? Премила где је сад супруга? Хоћу л’ јој чути слаткп глас, Гледатн лпца дивпог крас? Ил’ покрај страшног чаробника За слободом ће чезнути, • Старећ' ко дева бледолика, У вечном ропству венути! Пли ће такмац дрзовитн ... Не, не! Никада, цвете вити!