Delo

60 Д Е Л 0 Мој вернп мач је уза ме .још, Још главу удес не скиде лош!“ Једном, кад паше ноћне сенке, Над обалама каменим, Јахаше витез поред реке; Тихо је; кад, али у том, Зазвижда од стреле зујање, Оклопа звук и клик, хрзање И топот но пољу немом. „Стој!“ громовити грмну глас; Он се осврте: у пољу том, Окомив копље лети ко гром Ужасни коњик — али кнез На сусрет пође такмацу свом. „Аха, стигох те, сад сн мој!“ Кликну небојша коњанпк, Смрт се за живот маша твој: На овом месту падај. мрн, Тамо невесту тражи ти!“ И Руслан плану од силна гнева, Тај бујни он познаје глас... Другови мојн! а наша нева? Махнимо внтезе на час; Њима ћемо се вратнт' скоро. А и време је било већ 0 кнегињпцп коју рећ' II о ужасном Црномору. Ћудљивог свога маштања Миљеник кад-кад нездржани, Причо сам како, у час тамни, Људмила, ко цвет, узабрана, ()д усиламтела 1’услана Ишчезну у мрак као тајна. Јаднице! Злотвор кад те твој Уграби у загрљај свој II са постеље диже брачне, Ко впхар јуриу у облак; Кроз густи днм и тмине мрачне