Delo

ГУСЛАИ II ЉУДМИЛА У горскп с тобом оде мрак Тебн^се узе свест и глас, Па тек у замку вешца тог, Дршћућн, лица блеђаиог, У некп тп се освестн час. Са прага свога тако сам У један летњи видео дан, Кокици кад је плашљивој, Султан кокошињака, пето мој, Преко дворншта јурио, II похотљивнм крилнма .Бубезну већ обгрлио; Баш тад кружаше над њима, Пилића селских стари тат, Пагубна жеља њега жури, Носн се, лебди, јастреб сури, И, као муња, супостат, Слете, изви се. Летпув гор, У развалипе удаљепе, Јадницу однесе злотвор. Узалуд тугом саломљени II ледним страхом, очајано .'Бубезну зове пето сад... Он виде само ужас, јад, Где лети перје рашчупано. До јутра млада кнегиња У заносу је тешком била, Ко страшне снове да је снила, Но, најзад, буди се она; Прену, мучена пламним јадом, Ужасом страшннм смућена, Душа јој жуди за насладом, Неког са чежњом чека младом „Супруже мили, где сн ми?“ Зовну — и страхом онеми. Плашљиво гледа, туђе све је.. .Ћудмила, твоја соба где је? Лежп несрећна невестнца