Delo

62 Д Е Л 0 Усред постеље перјане, Нод гордом сенком балдахина; Завесе, раскошна перина, Китице ту су злаћене; Прос-трта диба немилпце, Трепери смарагд и рубпн: А тамо златпе кандилнице Свој мирисави вију днм. Ал' доста! Није преше сада Описиватп чаробни дом, Давно је већ Шехернзада Претекла мепе у овом. Но жалоспа је то наслада, Кад мнли супруг нпје с њом! Три красне моме, у часу том, Одете лаком ткаиином, Кнегињи младој ступају, До земл.ице се клањају. Нечујно, прва међу њима, Над њом се тнхо наднела, % Ваздушннм својпм прстпћима Златне јој власи оплела, П, са вештином горских вила, Бисернн венац обавша Около блеђана чела. За овом, као робињнца, Ближи се друга, скромна лица Сарафан плавп у тај час, /Будмилнн дивни обвн стас: Нптице златне, плећа нежна II недарца јој скрише снежна К’ао дпм велом нрозрачннм. Одећа љуби завидљпва Дивоту, вредну небеса, Обућа лака обгрлнла Ножнце, чудо чудеса. Кнегињу трећа девојчица Г)исерипм иасом обвнја, А певидовна певачнца