Delo

РУСЛАН II ЉУДМИЛА Веселе песме извија. Ах, Ш1 бисерне низе те, Сарафан, нпти благо све, Ни иесме мнле и веселе Не блаже душу жалосну; Узалуд црта огледало Лепоту њену, накит њен, Њезин је иоглед оборен, Болом јој срце опхрвало. Они, што воле истину II са дна срца што чнтају,. Без сумње знају јасно то: Ако је жена у очају, Па кроз плач, макар и крадом, У пркос горком јаду свом, У огледало не погледа Е, ту је онда права беда! Опет је сама Људмила, А та самоћа немила, На решме окна сад .је води, II њезин поглед сетно броди Широм по даљи суморној. Мртво је свуд. Неме равнпне Под хладном леже снежином; Трепере горске те висине, Под једноликом белином, II дремљу вечном тишином. Не узвија се дим с кровова, Нит’ внднш траг у снегу том, Ни звонки рог веселог лова Да одјекује пустињом; Изретка само, с тужним писком, Вихар у пољу урла чистом, И далеко, у снежни руб, Љуља се оголели дуб. Плачући очајно, Људмила У ужасу је лице скрила;