Delo

РУСЛАН II ЉУДМИЛА Несвесно туда пролазн; Чаровље залуд стреса крила, На јад јој све то долази. Не знајућ' пи где стаза водп Около врта чаробног ходи, Сузама горким да.је мах; Суморнн поглед њезин броди У немилостива небеса. Од једном прену мома красна, Принесе прстић к уснама; За цело, мпсао ужасна Рађа се.... Међу стазама Пред њом на стуба стоји два, Внсоки мостић над потоком; У тешком болу, предубоком, Крочи на њега жалосна, Валима хучним поглед прати, Плачући нрокле удес љут: Сад ће је талас закопати; Ал’ ипак, к води није нагла, Већ даље, даље узе пут. Моја прелепа ГБудмила, Ходећи сунцем јутарњим, II сузе већ је осушила, Уморна мисли: доста с тпм! На траву седе, осврну се, Одједном над њом шатор, гле, Раскрили своје сенке густе, II богат обед поред ње; Посуђе светло од кристала, А тамо, нза џбунова, Невидна харфа задрхтала. Дпвп се млада Људмила, Но ипак рече премила: „Кад нема драгог покрај мепе, Све су то муке нечувене! 0, ти, пагубна чија страст, Растрза мене, нроклети, Страши ме, мислиш, твоја власт