Delo

Д Е Л 0 ,'1>удмила уме умретн. Не требају ми шатре те, Весеље, песме неспосне; Нит' ћу тп јести нити сести, Смрт гладна нек ме умори!“ Помисли тако и — поче јестп. Устаје нева, а шатор. Раскошни и сјајни нрибор, II звуци харфе, свег нестаде II мир наново владат' стаде. По врту опет Људмила Међ' џбунићима немо ходи, Небесна трепте кандила, А међу њпма месец броди; Маглица слазн са свих стран', На брежуљке се сутон свила. Над кнегињом се нија сан: Ал’ иевидовна у том сила, Пролетњег ветра нежнпја, У месечев .је узви зрак, Над чаробним се дворцем нија II предстрожно с њом се свија. Кроз тамњан ружа мирисних, На њезнн одар жалоснп. А у том часу све три моме, Нећ нристунају послу своме: Скидају накпт злаћени; Но њпхов израз смућенн, Очију сетннх мучаљив збор, Одају уздах нрнгушенн II судби немоћни прекор. Но ножуримо: руком меком Скидоше са ње хаљине: Преммла, у лепоти нежној, У кошуљицп белоснежној, Леже да с.ана почпне. Сетно се деве ноклоннше, II журно све се удалпше, II тнхо ириклоппше клет;