Delo

СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н НАШ1СА0 СВЕТОЗАР Ћ0Р08ИЋ (НАСТАВАК) XXXVII II као да се наљутн Бог на дотле мнрне и питоме шехерлије, за учињене гријехове њихове, па пусти немир и неслогу да се уселе међу њих. За циглих десетак дана све се промијени. Настаде земан као оно некада у проклетој земљи Инђији, да внше не поштоваше пп млађи старијега, нитн познаваше синак роднтеља. Као да се сатана нечастиви усели у душе њихове! Уједанпут, као чудом неким, нестаде онпх њихових старпх обичаја: да се, на беспослици, играју ораха, дасједеједан у другога, да се свакога јутра поздраве и упитају за здравље. Нестаде оне љубавп, пријатељства. Дојучерашњи најбољи ахбаби и другови почеше се мјесто добројутром частпти псовкама п грдњама. Набрајаху један другоме бивале и небивале гријехове из прошлости. Ако је један излазио у чаршпју, други га је дочекнвао сваковрсним нменима и узвицнма. Стане на ћепенак, увуче руке у џепове и дере се: „ето га! Уха! Не дајте га! Кто аждрахила!...“ Овај опет застане на чаршији, увуче н он руке у џепове и почне још јаче исдвикивати: „чувајте се! Пашче лаје! Ујешће!..Тако би се надвикнвали по неколнко минута, док не би изазвалп друге, да им се нридруже. Тада се дизала још већа граја! Кроз кратко врнјеме иочеле би прек<> чаршије, кроз ваздух, летити разне ствари: аршннн, оке,