Delo

Д Е Л 0 томе, да разбијају туђе главе, ни да ломе туђа ребра. Оне су се једноставно задовољавале грдњама. У најгореме случају задовољавале су се н тиме, ако је могла која да дохвати противницу за плетеницу, да јој затресе главом као црквенпм звоном и да ишчупа неколика бича косе. Поред тога су волиле истући противничку дјецу (намамивши их колачима у своју авлнју) н утаманити им барем ио двије кокоши, по кога пијевца и мачку. Једнога јединога јутра нашло се, у Маркића сокаку, тринајест мртвих мачака п три псетета, што су сасвим невино ногинули, као жртве освете разјарених жена. Кокошију и пијеваца није се могло паћи на сокацима и њихова је смрт вјешто прикривана, због укусна меса. У неким махалама више се за 5 дана појело летећега меса, него каткада за два мјесеца. Зато се тих дана управо није ни знало: чији је који пијевац или чија је која кокош, него је сваки туђу хватао као своју и немилостиво убијао. П свеме томе злу шехерскоме био је крив само Стојаи Мутикаша и његови јарани. Бакал Марко, Јегуља, Кривошија, да се што боље додворе Стојану, нијесу за неколико дана готово нп улазили у своје дућане. Само су трчали од једнога комшпје до другога и, колико су боље знали и умјели, нанадаху газду Радована и његово унрављање црквом и школом. Предлагали су, да га треба збацити са онога мјеста. Њихови нападаји били су управо мајсторски и успијевали су толико, да су, кроз два дана придобили неколико жестоких присталица. Било ,је људи, који су необично волили, да буде мало промјена и кнјамета у шехеру. Мирно стање никако им се није свпђало. Такн нм се људи одмах придружише. Нридружи им се чак и Перо, кога је Стојан могао лако обрлатити, а поред њега и неки други газдићи, који се надаху, да ће са Стојаном заједно доћи у пову управу. Тако се састави њих петнајестак, све бираннх јунака, који су били кадри „стићи и утећи п на тврду мјесту постајати“... Кашње свих петнајест, сваки у својој околицн, развише .још живљу агитацију. Сваки се старао, да, милом или силом, нађе барем .још по тројицу нових присталица. II њиховп и Стојанови дужници морали су нх, хтјели не хтјели, помагати. А пошто је такнх дужника био приличан број, то је газда 1'адован свакнм даном и у свнма махалама стицао све више и више протпвнпка. -