Delo

88 Д Е Л 0 — Не емије! — заграјаше Стојановци. — Смије! Оно бледуњаво момче такођер прихватп за звонце н поче звоннти. Не говорп се сада о томе: смије ли или не смнје, зацича ситним. дјетињим гласићем. — Сад треба да се говорп о заиисницнма. Питам ја вас: желнте ли да читам све записнике, што су вођенн у сједницама, нлн само важнпје? Треба да видите: шта смо све радили... . Јегуља се попе на једну клупу и стиснутом шаком поче махати- изнад главе. — Ми нећемо нпшта да читате, — дрекну бнјесно. — Ваш рад не ваља ни паре! Не ваља! — дочека н бакал Марко, гурајући у своје прпјатеље п дајући им знакове очима, да и они вичу. — Не ваља! — повикаше сви Стојановци. Онај касапин одиже столицу до под таваницу, старајући се, да се приближи Јегуљи. Ко каже да не ваља? — рикну опет и затресе дугом косом, која му је падала по раменпма. — Ко се усуди да то рекне, главу ћу му разбити. Бакал Мзрко прогура се напријед п изазивачки стаде пред газду Радована. — А је ли дозвољено, да се на скупштннн гтаве разбијају, молпмо понизно? — запита. — У коме параграфу то пише?... То пише у мојој читанки, — одговорн касапин, куцајући се по челу. — Ова је столица мој палаграп. — Овђе не помаже звонце, него треба црквено звоно доннјетн, зацича оно момче, које је узалуд три пута звонило. Јесте ли вп људп, шта ли? Кажите: хоћемо ли читати записнике пли нећемо? — Хоћемо-о-о, — отегну једна партија. Нећемо-о-о, — још више отегну друга. Који неће, нека сједну; који хоће, нека етоје! — Мн немамо ђе сједнути, — повикаше неки. — ^дајте на тле! Настаде једна чудновата гунгула н граја. Они, што нијесу хтјелн да се читају записницн, нијесу могли љуцкн да сједиу. Почеше се гурати, ударати. Многи, који су еједплн на тлима, почеше теглнтн за тур оне који су стајали п силом нх нри-