Delo

СТОЈАН МУТИКАША 80 тезати себн. Пукоше и два три шамара, а столица касапинова поче зшшравпти изнад глава као крилата. Стењања и јаукања учесташе. Бдедуњаво момче попе се на једну столицу и погледа по евима.ч 'Дђних, који сједе, има внше, — рече. — Записници се, дакле, неће читати. — II има нас више! — узвнкну Јегуља поноспто, па скочи и поче кривити лице, кезити се према противничкој партији. — Нема! — Има! Ми смо један народ! — Какав народ? — дрекну касапин љутито, дограбивши још једну столицу. — Зар ви! — узвикну бјешње и опет затресе косом. — Виднте ли ове столице? Ово је народ, ово је палаграп, ово је записник и све! — Лакше, браћо, ако Бога знате, — рече газда Радован некако болано и руком даде знак касапину, да спусти столице. — Све се може мирно ријешити. Дигли сте нрашину и запара је така, да чојек не може остат'... — А ти скини ћурак! — дочека неко. Бледуњаво момче зазвони онет и раствори један тефтер. — Сада треба да саслушате предлоге општпнске и да донесете ријешење о њнма, — рече. — Прво треба да ријешите: хоћемо ли поново прекрити цркву, или нећемо?... Капље нам на неколико мјеста, а то је срамота! — А је ли то ваш предлог? — запита бакал Марко скрстнвши руке на леђима п жмнркајућн десним оком. — Јес’, — отповрну момче. — Е, ми га онда не примамо! — Не примамо! — дочекаше Стојановци бурно. — Примамо! — повнкаше други, пењући се по клунама. Јегуља, као нехотице, гурну једнога противника у ребра п истрча напрцјед. — Пма још цркава које капљу, — викну, — па нека капље п наша! Не примамо предлога! — А како ћу се ја молити Богу, кад' ми капље за врат? — запнта касапин, опет се старајући, да му се приближи. Како ћу се молити Богу, а? — Ти понеси омбрелу! — У цркви омбрелу!