Delo

Д Е Л 0 У газда Гадованову нартију уљезе неки бнјес и педесет стиснутпх шака запријетише Јегуљиној глави. Оно је .један богохулник! — внкну неко. — Треба да се нзбацп из народа!... Зар да у цркву уносимо омбреле? — Прима ли се предлог? — зацича опет оно момче, упиљући се, да све надвиче. — Прима! Не прнма! — загалами већина. II предлог се одби. Тада се некако прогура и Перо и стаде до Јегуље. Бакал Марко шапну му нешто, па га узе у нарамак п иодиже, да га сви виде. — А зашто ви боље не пазите на учитеље? — запита Перо, мрко гледајући газду Гадована. Газда Гадован погледа га и набра обрве. Син старога његова јарана дигао се сада против њега! П, од муке, човјек збаци ћурак са себе и скочи са столице. — А јесам ли ја пандур, да вазда иђем за учитељем? оштро запита. — Зар ћу ја осгавит' сво.ј пос’о, на вазда гледат за њим?... 11 зар имаш мозга и образа, да ме за то питаш? — Ја имам права да питам, — одговори Перо, — а ти ми мораш па све одговорити. Мораш мн и на то одговоритш — Не морам. — Мораш! — Нећу тн одговорит. — Зашто? — ПГго ми је тако драго!... < тојановци навалнше према зеленоме столу н почеше пријетити. Пе смије ти бити драго! — повнкаше. Смије! — Не смнје! Мп хоћемо, да се заинснпчки проведе, да теби не смије бнти драго, — завика Јегуља и ноче му плазитп језик. Хоћемо-о-о! Нећемо-о-о! Да се гласа! Касапинова столица опет ноче поиграваги нзнад глава, «>иет с«1 почеше гурати, псовати, бацакатп ногама. У овакој грајп већ не би помогло ни црквено звоно. Бледуњаво момче