Delo

38 д к л о пропалн, доводнло дотле, да са својнм иогама погазе п оно мало „човечностн“, што садржаваху у себи закони тога времена. Алн и у тим злим временпма, нокадшто су мутпп таласи тога доба нз оног општег шљама избацивали, Бог би сам знао како, по некн светлији изузетак п у колпко је живот бивао мрачннјн, у толико су јасније светлили овп редкн метеорп у очнма сувременика својнх и још впше, за захвално сеИање н за уобразпл.у доцнијих осуђеничких поколења. Ево таква једна светла тачка тих мрачних времена беше и општепознати Кузјумкин, којег је цео свет заточеника звао „Дедушка"; пуних нетнајест година он управљаше гореоиисаннм заводом. То беше мали, просед човечуљак а имао је само једно око, н летн и зими он је носио један исти сив, отрцан огртач; чудноват је то био човечуљак, смешан са његових нервозних покрета п оригиналан у своме китњастом говору а још више у својим навикама, које никада и ни због кога не би оставио. Према осуђеницима вазда би се понашао просто и благо, мпого пута и фамилијарно, али ипак имао је такта и начина, да никада ни у тој фамилијарности не прекорачи извесну границу, тако, да осуђеници нигда нису могли да забораве да му дугују извесно поштовање, које је чешће прелазило у снебивање. Кад бп Кузјумкин ради неког посла имао да посети тамннце, тада би обично улазио брзо правећи ситне кораке а главу би погнуо као да је брижан и тад му не падаше ни на ум, да од осуђеника, које је успут сретао, тражи спољашне зпаке учтпвости; но кад би му неки од своје воље скинуо капу и назвао му Бога, са речима: „Здраво Иване Иванићу!“ он би се тада тргао, подигао главу и усправио па би му на то одговорио смешећи се: „Здрав био и ти брате! Господ нека ти здравље да!“ а затим би отрчао подскакујући. Чак и онда кад је био љут, не би друкчије рекао осуђенику, већ „брате“, а онн њему „чича“ или „деда“. Јутарња и вечерња контрола вршене су обпчно унутра у самим ћелијама и том приликом Кузјумкин је имао обичај да осуђенике мало насмеје својим добродушнпм шалама и досеткама. Ове се његове шале не одликоваху бог зна каквом духовитошћу — све су оне мање-више личиле једна на другу и понављаху се свакога дана, годинама — па ипак зато оне се