Delo

У СВГ-ГГУ ЗАТОЧЕНПХ 89 чињаху осуђеницима као да су вазда нове, њима беху и лепе и духовите. Овај чичнца нознавао је сваког по.јединог осуђенпка, свакоме је име упамтио, шта више познавао је свачији карактер и особености па чак је памтио и њнхове породичне ствари; и баш та његова необична способност да све зна и памти и да усвачпји лонац завирн, осуђеницима необично импоноваше. „Ко то лежи испод кревета?“ упитао би Кузјумкин нагнувнш се над неким спавачем: „Хеј брате јеси ли море жив или мртав? Реци бе или ме... мени је свеједно, тек да чујем да си жив а мене ради можеш блејати ко ован или мекати к'о јарац! Види, молим те, то као да је Красилников, баш главом он? Зар би рекао да је опет ноћас до неко доба играо карата? Пази, брате, да не прокарташ државне паре, онда ћеш видети шта ће с тобом бити... А, ти Клеузове, што сн се болан тако намрштио? Да ннси снивао жену? Ваљало би да је већ једном заборавиш, душо моја! Ти пмаш још дуго да дуваш овде ажене, оне пстина имају дуге косе али одвећ кратко сећање“. Понекад се дешавало прпликом контроле, да чувари прнјаве једно лице више; тада би по свршеном бројању чичица комично замлатао рукама и запрепашћеи упитао, избуљивши оно своје једно око: „Шта сад управи да јавим? Малте не то, да се један бичпћ отелио, а?“ Тада би осуђеници прснули у смех дивећн се његовоме оштроумљу. Врло ретко, само у изузетним и свечаним. приликама, коптрола се одржавала у пространоме дворишту; тада би најмање требало да прође једно добро пола сахата, док би чувари све осуђеннке истерали из њихових ћелцја, често бп се морао у овај посао да умеша и сам доброћудни управник те да заједно са чуварима тера напоље ове лењивце. „Напоље браћо, сви папоље, мрдиите се људи!“ впкаше чичица уснут, својим танким, крештећнм, старачким гласом: „Еј море, зар не видите да сам већ стар? Па зар мн се може замерпти ако сам се већ уморио?“ „Правовелиш, чнча Пване Пванићу, тако .је!“ одобраваху му осуђеннци; „али ето видинг и нама је рђаво, па нико ни тебе не жали, ’вако старог!“