Delo

У 'СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 43 да ће се ова комедија свршити оним уобичајенпм начином као и увек, ипак су зато сви били изненађени... Сви беху озбиљни, нн један нп да се осмехне; сваки је у себн овако мислио: е то баш мора да је нека префињена тица, кад се ето чак и дедушка нашао побуђен, да прпбегне мрскнм батинама па ма биле и оне снмволнчке! Овако је нешто морао осећати и сам осуђени, .јер беше блед као крпа, кад га новедоше на лпце места, где ће се казна извршитн. 0 том осуђенику дуго се причало, како је, кад су га били довели до познатог корита, пао на колена пред Курјумкнном и узвикнуо: „Чича Нване Ивановићу, немојте да ми опростите! Ја сам заиста угурсуз, казните ме онако како сам заслужио, само ми скините срамоту“. Алп Иван Пванић остаде неумољив. Он љутито махаше главом, чункаше седе брке и најзад промуца танким крештећим гласом: „А, тако дакле, ту ли смо, брате... тако, тако... ја ти верујем. Ја сам знао где ћу те уштпнути, где ћете највпше заболетн... Друкше битинеможе, никако не може... Да ти више никад не би пало на памет да тако што чиниш, сад иди брате, па сам себе изби, сам себе својом рођеном руком. Реци мн сам: шта бн то вредило, да те неко други избије и да те остави на кориту да се одморнш, док те не прође бол?“ ) Кроз чптаве године нродужаваше се ова идила. Претпостављенп. којн од времена на време посећиваху казиене заводе, нашли су до душе овај завод у сасвим запуштеном стању али ипак, не нађе се нп један конкретни основ, да се управнику мало нос натрља. За све време својег управљања, Кузјумкин није имао да пријавп ни један случај бегства а — што је још најважније — он.јебио међу поштенпма најпоштенији управнпк: ни једна пара од државног новца нцје му се за нрсте прилеппла. Али дођоше друга времена. Чичицина тактика према осуђеницпма поче да се сматра за застарелу, те се богме поче јављати све веће н веће негодовање на вишим местима. Много је пута бивало да су једног старца укоравали његови претпостављенн чак н пред осуђеницима п опомпњалп га да пође дру-