Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 45 Гвоздилова а старца деградираше и дадоше му новоустановљено место управниковог иомоћника. Чичица .је ово сасвим мирно примио, чак се никоме није ни потужио за нанесену му увреду, премда су га сви добро разумели и знали, како му је у срцу било кад су га тако омаловажили и са ступња једног самосталног старешине спустилн на нижи степен једног простог нзвршиоца туђих наредаба; сви су знали да је био оптерећеп великом фамилијом и да му је за пуну пензију недостајала још једна годииа службе. Једне вечери добише осуђеннци заповест да изађу на двориште п да се построје у два реда; тек што се беху наместилн и отворише пшром вратнице а у двориште уђе разметљиво један висок, сув господип у црноме оделу, брзим корацима ступаше напред у пратњи свију могућих чувара, који нодалеко иђаху за њиме. Са напред погнутим телом он се прикрадао као неки рис њушкао иосом свуд у наоколо и са својим тамним оштрим очима мерио осуђенике редом. Дуги, црни зашиљени брцн даваху овом узаном и безобразном лицу његовом необичну сличност на бубу кукац... За њиме је ишао једнооки старчић скакућући к'о обнчно, у своме сивоме огртачу; брижно набрао чело па се по мало тресе као да га нешто боли или као да му је зима. „хЧир-но! Капе доле!“ командоваше десетар строгнм нагласком, пошто заузе укрућен војнички положај. Гвоздилов је секао својим оштрнм погледом редом осуђенике, ко.ји стајаху упоређеип и гологлави пред њиме. „Здраво, здраво браћо!“ по-здравн нх Кузјумкин својим танким, крештећпм гласом, зар да би их мало охрабрио. „Од Бога ти здравље, дедушко, оче и добротворе иаш!“ Одједном свп умукоше као пресеченн као да беху изненађенн самн својом дрскошћу: њихов поздрав лнчаше на неки протест или као неко упутство управљено на новог уиравника; као да су му хтели да покажу са чиме и на који начин може задобптп њихну љубав и оданост... и заиста, I воздплов беше позеленпо од .једа кад је видео овај њихов безобразлук. Читаво по мпнута он стрељаше Кузјумкина својим бесним погледом па онда повика таиким високим гласом који иђаше из грла да би дао одушке своме бесу: „Такошто... Шта ће то да значи, господпне поручниче?!“