Delo

У СВЕТУ ЗЛТОЧЕНИХ 47 већ ево из његове руне. Бога ми, правп је Букан. Погледајте га, црн као ђаво, очи каб песнице а брци ко у буба-швабе...“ Од тога доба нови надимак оста и нико га више не скиде Гвоздилову. Разуме се по себи, да се са доласком новог уиравника није нп у колико на боље окренуло стање у овом заводу. Осуђеничке собе осташе и даље нрљаве, но њима се и сад сушило рубље а коцкање цветаше кб и пре, само што се сад јаче крило и што су коцкари опрезнији били, кухиње беху огњпште преваре, крађе, утаје и разних интрига... Свему овоме придошло је још и нешто ново: осуђеиицн су сада примали ствари и храну много неуреднпје но до сада а све беше далеко рђавије, но за времена чича Кузјумкинова. Најпосле беху отпуштени и сви бољи чувари и замењени пакоснпм шпијунима, који су по васцелп дан само „урлали“ и псовали па чак осуђенике и били. Осуђеници нису мрзели Гвоздилова, рецимо због тога што много што-шта ннсу добијали, што им је по закону припадало (у то време ово се није сматрало за крађу) или због тога што је био присталица телесне казне; у самој нарави и у карактеру овога човека беше нешто ради чега се морао мрзети: његова вечпта натмуреност и његова мрзовоља према људском животу н према људској радости, која је вечито кииила у његовој души. Он се и према слободним људима понашао неуљудно, сурово и презриво. Као прави човекомрзац он је живео усамљено и избегавао је људе као да се плашио од њих, он и самог себе у целој години само једанпут воли, говораху осуђеници, и сигурно би и самога себе био злостављао кад би знао н да ће више моћи некоме другом прави бол и тугу проузроковати. Једном за време вечерње контроле изјави Букан своје чуђење, што се уобичајене молитве читају а не поје. ,,Од сутра морате безусловно појати у кору“, издаде он кратку заповест, која се многим осуђеницима допала. „Заиста“ рекоше неколицина њихпостаријих, онима право... Заиста је боље да се молитве не читају, већ да се ноје, ето понеки кад коју молитву чита, брзо, брзо, просто је изблебеће а пола прогута, да човек нема времена ни да се прекрсти.“ Другога дана у вече кад се отворише врата те Букан као оно јастреб улете међу осуђенике, пови кор певача отпоче да поји „Оченаш“ и то тако дивно и хармонично, да су осуђеници осетили како им као неки прпјатни жмарци прелазе преко леђа,