Delo

У СВЕТУ ЗЛТОЧЕНИХ 51 опште дивљење, Хлопухии би тада разметљиво све осуђенике редом нозивао на мегдаи: „Но, којн год хоће од вас, стрвине једне, нек изађе да се песнпчамо! Ја ћу стајатп у средини кухиие а ви чучните. Тога, којп буде седео, иећу ни прстом дариути... а ви се дпгните тек онда кад узхтете да ме нападнете... Само пазите, лупежи једни, онога ког нађем да стоји, тога нећу штедетп!...“ Осуђеници смешећи се одбише ову опасну понуду. „Гле шта би он хтео! Јесмо ли ми будале? Ко је луд да улудо губи живот?! Ми знамо ко дође у твоје руке, тај се слободно може за свагда опростити са овим белим светом?...“ „Баш исто као стакло у дечијој руци!“ потврђиваше Хлонухин и остави их задовољно смешећи се. Он не беше омиљен међу својим друговима. Нстина није било ни узрока да га воле. Ои беше доста ограничен и глуп човек а уз то још и натмуреи и тром. Сама његова спољашност не изазиваше симпатије: веома висок и блесаст, имао је руке и груди маљаве а у лицу личаше на орангутана. На широкоме лицу кромпирасти нос му се уздизаше као нека кврга а малене злобне и лукаве очи извириваху му испод надвијепог чела као испод настрешнице. Сем своје необичне спаге Хлопухин се одликоваше још и својом необичном прождрљивошћу; он би своју норцију баланде1 већ посркао, док су се остали једва прекрстити могли и узети кашику у руку. Тада би он облизујући се почео да мотрп у наоколо, чију би порцију данас могао да отме. „Еј ти татарски гаде!“ викну некоме „немој све да прождереш, остави штогод и за мене.“ А по кад-кад би томе додао онако тек обичаја ради: „Ја ћу ти зато помоћи при бушењу...“ Осуђеници нигда не чекаху да он понови ову своју бесавесну молбу: сви су већ знали пз искуства колико вредп велика шапа кад се ражљути... Слабији и нлашљиви осуђеници још пре но што им је он заискао, понудилн би му своје следовање, међутим они, ко.ји беху мало јачи п слободнпји, не хтедоше да губе од свога достојанства али се нпгда не усудише да му молбу одбију, већ му је као драговољно испуншие.